NAJSTRAŠNIJI ZAKON U ISTORIJI: Važio je vekovima, bio jezivo surov i “kosio” prinčeve širom Osmanskog carstva

Turska.jpg

Kada govorimo o vladarima obično nabrajamo njihove uspehe, vojne i diplomatske pobede, palate, tvrđave i crkve koje su izgradili, zakone koje su doneli ili ukinuli i tek se ponegde provuče pokoji neuspeh ili potez na koji niko ne bi mogao da bude ponosan. Ipak, važno je reći, čija se god vladavina posmatrala ili ocenjivala, moramo je staviti u kontekst vremena kada se dešavala. Moramo obući cipele onovremenog čoveka pa iz tog ugla posmatrati događaje. Ono što je za nas danas nepojmljivo, za njih je možda bilo surovo, ali ne toliko neobično.


Nasleđivanje prestola u Osmanskom carstvu bilo je uzrok čestih građanskih ratova što je proizvodilo nestabilnost i velike žrtve i to ne samo po predstavnike dinastije nego i po njihov narod.

Nakon smrti sultana sve zakonske odredbe i postavljenja bili bi nevažeći dok ih novi sultan ne potvrdi. Do sukoba je dolazilo među braćom koja su smatrala da im presto pripada jer pravila o nasleđivanju nije bilo. Takođe, poraženi princ koji je još uvek živ, neretko je postajao političko oruđe i pretnja u rukama država neprijateljski nastrojenih ka Osmanlijama. Reklo bi se ništa novo, borba za vlast, uticaj i moć. Toga je bilo na svim stranama sveta, pa šta je to sada bilo drugačije?

Drugačije je to što su Osmanlije donele „zakon o bratoubistvu“ i ozakonile praksu ubijanja najbližih srodnika!

Najstrašniji zakon u istoriji

Mehmed II Osvajač

Sultan je svojim naslednicima davao vlast u provincijama gde bi oni vladali do njegove smrti. Velika prednost je bila biti što bliže prestonici i saznati o smrti sultana prvi, ali je i podrška janičara bila od ogromne važnosti.

Zakon o bratoubistvu doneo je jedan od najvećih osmanskih sultana Mehmed II ‘’Osvajač’’ (1451-1481) koji je i sam u tom duhu došao na vlast. Nakon smrti oca, Murata II, Mehmed je krenuo ka Jedrenu da preuzme vlast, ubio je brata Ahmeta, a za Orhana koji se nalazio u Carigradu i mogao da mu predstavlja opasnost, ponudio je veliku godišnju sumu caru, kako bi tamo i ostao. Takođe, janičarima je podelio ‘’dar’’ za uspešno stupanje na presto, što će nadalje postati praksa za sve sultane.

Sultan je u Kanun-nami ozakonio ubistvo braće čime je doneo jedan od najstrašnijih zakona u istoriji: “Onaj od mojih sinova kome Bog bude podario sultanat, s pravom može pogubiti svoju braću, a za dobro države. Većina uleme smatra to dopustivim”.

On je time samo ozakonio već postojeću praksu koja se doduše nije odobravala i na koju se nije blagonaklono gledalo. Brojni su slučajevi ubijanja rođaka zarad vlasti, kako kod Osmanlija, tako i kod drugih naroda.

Na primer, Osman, osnivač dinastije, ubio je ujaka strelom, a nama je verovatno najpoznatiji primer Bajazita koji preuzima presto od oca Murata, ubijenog na Kosovu 1389. godine i ubija brata Jakuba. Ista sudbina čekala je i četvoricu Bajazitovih sinova, koji su nakon smrti oca, nazvanog “Yıldırım” (“Munja”) započeli građanski rat koji će trajati 10 godina.

Naslednici Mehmeda II, Bajazit i Džem odmah su po očevoj smrti zagazili u građanski rat. Džem je bio poražen, ali je izmicao bratu i na kraju pomislio da će na Zapadu naći podršku za svoju borbu. Ipak, postao je samo oruđe u rukama Rodosa, Francuske i Rima. Džem im je služio da zaplaše Bajazita i odvrate ga od napada na njihove teritorije, što je Bajazit morao da prihvati.

“Kafez” za princa

Osmansko carstvo

Brojni su primeri surovih ubistava posle Mehmeda II. Murat III je naredio da se zadave petorica njegove braće, a najstrašniji primer sprovođenja ove prakse zbog koje su “anđeli na nebu čuli uzdahe i ridanje carigradskih stanovnika” svakako je dao Mehmed III (1595-1603) koji je pogubio čak devetnaestoricu braće!

Murat IV je u XVII veku naložio uklanjanje trojice svoje braće. Ipak, počelo se i sa novom praksom, a to je da prinčeve, potencijalne pretendente na presto zatvaraju u posebne odaje harema (kafez) za ceo život ostavljajući ih u neizvesnosti i strahu za svoj život. Tako Mehmed IV (1648—1687), po dolasku na presto nije pogubio svoju braću, pa je takva praksa nastavljena.

Važnu etapu u sprovođenju reformi u mnogim sferama života, a sa ciljem sprečavanja opadanja moći “bolesnika na Bosforu”, čine Tanzimatske reforme s kraja ‘30-ih i početka ‘40-ih godina XIX veka. Iznošeni su tokom XIX veka i različiti predlozi za pretvaranje Osmanskog carstva u Ustavnu monarhiju, a zakon kojim se određuje postupak stupanja na presto donet je tek 1876. godine kada je donet i prvi pisani osmanski Ustav u istoriji.

Autor teksta: Marko Marinković, prof. Istorije

PROČITAJTE JOŠ:

NAJLUĐI TURSKI SULTAN: MLADOST JE PROVEO U KAVEZU, UDAVIO CEO HAREM, A O ONOME ŠTO JE URADIO SINU JOŠ UVEK SE PRIČA

PRVI BALKANSKI POTURICA: OSMANLIJE NISU STIGLE NI DO EVROPE, A ON JE VEĆ ZNAO KOM ĆE SE CARSTVU PRIKLONITI

I JEZIVO I LUDO: NAJBIZARNIJA SUROVOST TURSKOG CARSTVA KOJOM JE ZAVOĐEN RED, ALI I SEJAN UŽAS ŠIROM IMPERIJE