PRIČA IZA PESME I FILMA "GORKI BOŽIĆ": Žena koja je volela Fridu Kalo, pila sa Hemingvejem i postala večna Almodovarova muza

Kada bi ona stala na scenu – ogrnuta tradicionalnim pončom, sa cigaretom među prstima i čašom tekile nadohvat ruke – publika nije samo slušala muziku. Publika je preživljavala katarzu. Bila je glas koji krvari. Glas koji ne peva o ljubavi, već o rani koja ostaje kada ljubav ode… Zvala se Ćavela Vargas. Bila je buntovnica koja je rušila zakone, menjala običaje i glasom spajala kontinente… a onda postala besmrtna.

Teza da se stvarnost lakše podnosi uz fikciju dobro je poznata. Međutim, da li je i fikciji potrebna stvarnost da iz nje crpi inspiraciju? Upravo to jedna je od glavnih tema novog filma Pedra Almodovara.

Samo nekoliko dana nakon premijere na Kanskom festivalu, pred domaću publiku je stigao “Gorki Božić” (“Amarga Navidad”). Nakon “izleta” u engleski jezik, proslavljeni autor se vraća prostoru, kulturi i temama koje najbolje poznaje - Španiji i ženama.

“Gorki Božić” (“Amarga Navidad”) kroz dve paralelne priče istražuje tanku i često neuhvatljivu granicu između stvarnosti i fikcije. U jednoj pratimo Raula, filmskog reditelja koji u periodu kreativne blokade počinje da koristi živote ljudi iz svog okruženja kao inspiraciju za scenario na kojem radi. Druga priča vraća nas u 2004. i prati Elsu, rediteljku reklama koja nakon smrti majke odlazi na Lanzarote zajedno sa prijateljicom Patricijom kako bi odmorila, ali i pokušala da ponovo pronađe inspiraciju i želju za životom.

Glumačku postavu predvode fantastični Barbara Leni i Leonardo Sbaralja, a u filmu se pojavljuju i Almodovarove miljenice poput Milene Smit, kao i njegove legendarne muze - neponovljive Rosi de Palma koja, iako u sporednoj ulozi, unosi malo prepoznatljivog humora u ovu inače emotivno tešku priču.

Film je na repertoaru bioskopima širom Srbije, a distribuciju radi MegaCom Film-a.

Filmovi Pedra Almodovara uvek su vizuelni i muzički spektakl. Tako je i ovog puta. Sve pršti od boja i svetlosti, a naročitu simboliku ima naslov filma - “Amarga Navidad” ujedno je i ime pesme legendarne Ćavele Vargas, meksičke umetnice čijom muzikom i nasleđem je Almodovar i ranije bio inspirisan.

Ovo je priča o njoj…

Glas koji “krvari”

Ćavela Vargas rođena je u Kostariki 1919. kao Isabel Vargas Lizano. Detinjstvo joj je bilo obojeno nerazumevanjem i samoćom. Zbog “dečačkog” ponašanja, dubokog glasa i odbijanja da nosi haljine, pričalo se da su je se roditelji toliko stideli da su je skrivali u kući kada bi im dolazili gosti.

Njihov brak nije potrajao, pa je Isabel poverena na čuvanje ujaku, ali ni sa njim nije imala dobar odnos. Preživela je dečiju paralizu. Sa nepunih 17 godina, svesna da u rodnoj zemlji za nju nema mesta, prešla je u Meksiko.

Tamo je rođena Ćavela.

Skandal u ponču

U Meksiku tog vremena, scenom su vladale pevačice u raskošnim haljinama sa šljokicama, lepe i glamurozne. Ćavela je radila sve suprotno. Nastupala je u u muškim pantalonama i ponču, pevajući rančere – pesme o slomljenom srcu koje su do tada pevali isključivo muškarci praćeni marijačijima. Ćavela je pevala sama, uz gitaru, često usporavajući tempo pesmama i menjajući zamenice u njima - pevala je ženama o ženama.

Viši slojevi društva uglavnom su bili sablažnjeni. Narod ju je obožavao. Ćavela je sredinom pedesetih postala deo umetničkih krugova Meksika. Urbane legende pričaju o njenim opijanjima sa Ernestom Hemingvejem i druženjima Pablom Nerudom, a pevačica je kasnije pričala i kako je bila u kratkoj, strastvenoj vezi sa čuvenom holivudskom lepoticom Avom Gardner.

Ljubav sa Fridom Kalo

Iako o njoj nikada nije javno govorila, Ćavelina homoseksualnost bila je javna tajna. Povezivali su je sa raznim ženama, a ponajviše sa čuvenom slikarkom Fridom Kalo. Ćavela je jedno vreme i živela u kući sa Fridom i njenim mužem Dijegom Riverom, a pričalo se i da je lepa slikarka izdahnula upravo u njenim rukama.

U svojim memoarima Ćavela je zapisala da je Frida bila ljubav njenog života. Svoju seksualnost otvoreno je priznala tek kada joj je bila 81 godina.

Pad u zaborav

Kao što je strastveno živela, Ćavela je tako strastveno i tonula. Alkoholizam ju je potpuno uništio sedamdesetih godina. Nestala je sa scene, toliko potpuno da su mnogi mislili da je umrla.

Živela je u teškom siromaštvu, preživljavajući zahvaljujući milostinji prijatelja. U biografiji je zapisala da je prošla kroz “15 godina pakla”, ali je iz njega, čudom, izašla čista!

Jer, onda se desio povratak kakav se retko viđa i na filmu. Početkom devedesetih, Ćavela se, potpuno čista od alkohola,vratila na scenu! Bile su joj 72 godine, glas joj je ogrubeo, ali - bila je tu!

Almodovarova muza

Ćavela je ponovo počela da peva 1991. nastupajući u jednom noćnom klubu u Meksiko Sitiju. Njena karijera brzo je počela da vraća i međunarodni značaj. Držala je koncerte prvo širom Latinske Amerike, a onda je došla i Evropa, Sjedinjene Američke Države…

Tada na scenu stupa španski režiser Pedro Almodovar. Fasciniran Ćavelinom pojavom i bolom u njenom glasu, Almodovar postaje njen ključni promoter i najbolji prijatelj u Evropi. Njene pesme, postaju zvučna kulisa njegovih kultnih filmova, a Ćavela Almodovarova večna muza i “svetiteljka zaštitnica”, kako je voleo da je zove.

Almodovar ju je odveo u Pariz, gde je napunila čuvenu Olimpiju. Debitovala je u Karnegi Holu 2003. u 83. godini života. Svet je ponovo klečao pred staricom koja je pevala kao da joj je svaka pesma poslednja u životu.

Odlazak šamanke

Ćavela Vargas je preminula 2012. u 93. godini života. Pred sam kraj, kada su je pitali da li se plaši smrti, rekla je: “Ne, smrt je prelepa kada proživiš intenzivan život”.

Prema zvaničnoj Fejsbuk stranici, Ćaveline poslednje reči bile su: “Odlazim sa Meksikom u srcu“.

Iza nje su ostale pesme koje i danas, decenijama kasnije, zvuče kao sirova, ogoljena emocija. Baš onako kako danas njena čuvena numera “Amarga Navidad” prožima Almodovarov najnoviji film, podsećajući nas na ženu koja je volela jako, živela po svom, prekršila sva pravila i na kraju - pobedila.