TADEUŠ KOŠĆUŠKO-KOĆUŠKO-KOŠĆUŠKI: Ko se krije iza imena ulice zbog koje Beograđani najčešće “lome jezik”?
/
Ulica u centru Beograda, velika, lepa i prostrana, a naziv takav da i njeni žitelji "lome jezik". Je l' beše Tadeuša Košćuška? Tadeuša Koćuška? Košćuškog? I ko je uopšte taj?!
Ulica Tadeuša Košćuškog u Beogradu pored Kalemegdana specifična je bar iz dva razloga. Prvo, reč je o najpoznatijoj ulici za “lomljenje jezika” jer je ime jako teško za izgovoriti, a kod prezimena dobar deo ljudi nije baš najsigurniji kako glasi. Drugo, najveći broj građana ni ne zna ko je Tadeuš Košćuško bio.
Za problem broj jedan, osim stalne vežbe, nemam “lek”. Kod problema broj dva već mogu da pomognem.
Dakle -
Ko je bio Tadeuš Košćuško i odakle mu ulica u centru Beograda?
Za početak čovek se uopšte nije zvao tako! Puno ime glasilo je Andžej Tadeuš Bonaventura Košćuško. On je bio poljski i litvanski nacionalni heroj, general i vođa ustanka 1794. protiv Rusije.
Reč je o čoveku neverovatne prošlosti koji je na svom putu stigao čak i do Amerike i tamo se borio u Ratu za nezavisnost dobivši čak i čin generala!
Nesuđeni slikar i uspešan vojnik
Andžej Tadeuš Bonaventura Košćuško rođen je 4. februara 1746. u Velikom vojvodstvu Litvanija u Poljsko-litvanskoj uniji u plemićkoj porodici. Kako je odlučeno da njegovom bratu pripadne imanje, Tadeuš je odlučio da započne vojnu karijeru.
Upisao je novoformirani univerzitet za obrazovanje oficira i državnih službenika i tamo primio neverovatno dobro obrazovanje – pored vojnih predmeta izučavao je istoriju, filozofiju, latinski, poljski, nemački, francuski, pravo, ekonomiju, geografiju, aritmetiku, geometriju i inžinjeriju.
Nakon diplomiranja unapređen je u kapetana i nakon toga je otišao u Francusku na akademiju lepih umetnosti. Nije mnogo prošlo pre nego što je shvatio da ipak nije za slikara, ali kao stranac nije mogao da studira na francuskoj vojnoj akademiji.
Nakon povratka u domovinu zatekao je vojsku koja je smanjila svoju brojnost, pa za Tadeuša ni tu više nije bilo mesta. Zbog teškog ekonomskog položaja nije mogao ni da se oženi, pa je ujesen 1775. odlučio da emigrira.
Vratio se u Pariz gde je saznao za početak Američkog rata za nezavisnost. Prvi američki uspesi su bili sa oduševljenjem dočekani u Francuskoj, pa je Tadeuš rešio da se prodruži borbi.
Košćuško u Americi
Košćuška je avgusta 1776. stigao u Ameriku. U početku je bio dobrovoljac, a već u oktobru 1776. unapređen je u pukovnika inženjerije kontinentalne vojske. Po preporukama generala Čarlsa Lija i Adama Kazimirza Šartoriskog imenovan je za glavnog inženjera Kontinentalne vojske.
Njegov rad je predstavljao značajan doprinos američkoj pobedi, a smatran je jednim od najboljih inženjera u američkoj službi.
Džordž Vašington mu je poverio inženjerijske radove na utvrđenju Vest Point na reci Hadson. Posle toga je tražio da bude prekomandovan u južnu armiju, gde je takođe dao značajne doprinose američkoj pobedi.
Amerika je prema Košćušku bila široke ruke, kongres ga je unapredio u brigadnog generala. Dobio je i američko državljanstvo, zemlju i veliku svotu novca. Koristio je novac za oslobađanje robova i zbog toga je uživeo veliki ugled u liberalnim krugovima.
Povratak u domovinu
Tadeuš Košćuškose vratio u Poljsku 1784. na svoje imanje sa demokratskim idejama i velikim planovima. Odmah je oslobodio se svoje ženske kmetove, a muškim je smanjio radnu obavezu.
Lokalno plemstvo apsolutno nije bilo oduševljeno ovim potezima, ali Košćuškova slava je stigla i do Poljske. Vraćen je u vojsku u činu general-majora, dobio je veliku platu, slavu i uticaj.
U ratu protiv Rusije koji je usledio Košćuško je blistao. Prvo je postao komandant divizije, a nakon što je u bici kod Zielence pobedio daleko nadmoćnijeg neprijatelja unapređen je u general-pukovnika.
Ipak, Poljaci su na kraju ovaj rat izgubili, kralj se predao Rusima, a Košćuško je, duboko razočaran i kao vojskovođa koji nije izgubio nijednu bitku, prinuđen da ponovo emigrira, ovoga puta u Drezden, pa u Lajpcig.
Košćuškov ustanak
Tadeuš Košćuško nije odustajao od svoje domovine. Zajedno sa poljskom emigracijom planirao je ustanak i tražio pomoć među stranim saveznicima.
Onda je 24. marta 1794. digao opštenarodni ustanak u okupiranoj Poljskoj! Rusi su odmah krenuli da uguše ustanak, ali Košćuškove snage su pobedile 4. aprila ruski korpus u bici na Raclavicama. Pobunjenici su uspeli u aprilu da isteraju rusku vojsku iz Varšave i Vilna, a ubrzo i iz drugih gradova. U maju je Košćuško proglasio ukidanje kmetstva i uvođenje građanskih zakona za seljake.
Ipak, pobeda je bila kratkog veka. Ubrzo se i pruska vojska okrenula protiv Poljske, pa su pobunjenici u junu bili poraženi. Povukli su se prema Varšavi koju su utvrdili. Košćuškova vojska je odolevala mesecima uprkos mnogobrojnijem neprijatelju.
Tek 10. oktobra. Košćuško je bio ranjen i zarobljen. Rusi su ga poslali u Sankt Peterburg u Petropavlovsku tvrđavu. Varšava je zauzeta 5. novembra i ustanak je tako tada bio slomljen.
Kraj života slavnog vojskovođe
Ruski car Pavle I oslobodio je Košćuška 1796. Tražio je od Košćuška da se zakune na lojalnost, a ovaj je tražio da car oslobodi 20.000 poljskih političkih zatvorenika.
Iskusni vojskovođa nije se vratio u domovinu. Nastavio je da putuje. Bio je kratko u Americi, pa se vratio u Francusku i nastanio kraj Pariza. Priča kaže da se tu susreo sa Napoleonom 1799. ali mu nije verovao i odlučio je da ne podržava osnivanje Poljske pod nadzorom Francuske. Nije se vratio u Varšavsko vojvodstvo i nije se priključio poljskoj vojsci, koja je bila Napoleonov saveznik.
Sreo se i sa ruskim carem Aleksandrom I Romanovim, ali nije se složio ni sa njegovim planovima kada je u pitanju Košćuškova domovina. Jednostavno, verovao je samo u nezavisnu Poljsku. Ako takva nije mogla da postoji, u njoh nije želeo ni da živi.
Tadeuš Košćuško nakon toga se preselio u Švajcarsku. Ostareli vojskovođa je umro nakon pada sa konja 15. oktobra 1817. godine.
Tadeuš Košćuško danas je simbol borbe za slobodu i nezavisnost ne samo Poljskog naroda nego i mnogo šire. Narodni je heroj Poljske, SAD-a, Litvanije i Belorusije. Po njemu je nazvana ulica u gotovo svakom poljskom gradu i u nekim većim evropskim gradovima – Sankt Peterburgu , Budimpešti, Vilnjusu… i, naravno, Beogradu.
