Nije trebalo sa bude on! DRAMA čoveka koji je pročitao VEST O TITOVOJ SMRTI za koju se godinama nije znalo

Taj 4. maj 1980. godine bila je nedelja. Uobičajeni televizijski program prekinuo je crni ekran. Trajao je 30 sekundi, a onda su milioni Jugosloveni čuli rečenicu koja im je promenila život. “Umro je drug Tito”. U crnom odelu, svečan i ozbiljan, sa druge strane ekrana gledao ih je Miodrag Zdravković.

“Umro je drug Tito. To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.”

Ovim rečima je Miodrag Zdravković, spiker Televizije Beograd, tačno u 18:50, višemilionskom auditorijumu “od Triglava do Đevđelije” potvrdio najcrnje slutnje – doživotni predsednik SFRJ i Saveza komunista, vrhovni komandant oružanih snaga zemlje, čelnik Pokreta nesvrstanih i čovek koji je upravljao Jugoslavijom punih 35 godina, Josip Broz Tito, preminuo je u Ljubljani, samo nekoliko dana pre svog 88. rođendana.

Iza ovog kratkog obraćanja sledio je proglas Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ. Saopštenja su zatim izdavana putem televizije i radija, a u toku večeri izašla su i vanredna izdanja skoro svih dnevnih novina. Pokrenut je dugo pripreman plan koji će kulminirati Titovom sahranom u Beogradu, četiri dana kasnije.

Miodrag Zdravković obavio je svoj zadatak.

Čovek za teške vesti

Miodrag Zdravković bio je u to vreme čuveno lice Televizije Beograd. Dostojanstven, odmeren, važio je za spikera “za teške vesti”. Upravo on Jugoslovene je obavestio o atentatu na Džona Kenedija. Čitao je vesti tokom Konferencije nesvrstanih u Kairu. Tokom Praškog proleća 1968. proveo je puna tri sada u studiju neprekidno saopštavajući vesti o događajima u Čehoslovačkoj, a neki generali bliski državnom vrhu pričali su da je upravo on omiljeni spiker druga Tita.

Ipak, i pored svega toga, Zdravković NIJE BIO prvi izbor za čoveka koji će svetu saopštiti da je Josip Broz Tito umro.

- Februara meseca te godine, kad je Titu odsečena noga, meni su rekli da sam ja alternativa za čitanje saopštenja, a da će glavno saopštenje da pročita na sednici Predsedništva Jugoslavije Lazar Koliševski koji je tada bio potpredsednik. Meni, kao rezervi, bilo je zabranjeno da idem daleko iz Beograda, ako sam odlazio bilo mi je naloženo da to ne sme biti više od tridesetak kilometara i morao sam da idem samo tamo gde ima telefona. Morao sam da javim gde idem, tako da budem u svakom trenutku dostupan redakciji - ispričao je Zdravković decenijama kasnije u intervjuu za Danas.

Međutim, tog maja Miodrag je prekršio naređenje. Prvi maj je bio spojen sa vikendom, nije se radilo i on je sa porodicom otišao u vikendicu kraj Golupca. Kako tamo nije imao telefon, dogovorio se sa komandirom policije da mu jave ukoliko se nešto desi.

A onda je 4. maja ustao nevozan. Vođen predosećajem koji kasnije nije mogao da objasni, rekao je supruzi da se ranije vraća za Beograd.

Još je bilo jutro kada je stigao kući, a isto popodne mu se pridružila i porodica. U goste su im došle komšije. Igrali su remi i družili se.

A onda je zazvonio telefon. Iz redakcije su rekli samo: “Dođi i ponesi crno odelo”.

“Umro je drug Tito”

Nešto pre toga odustalo se od plana da vest o Titovoj smrti saopšti državni zvaničnik. Naime, Lazar Koliševski je u Palati federacije snimio izjavu, ali se ona pokazala kao neupotrebljiva jer je ovaj tokom čitanja plakao. Tako je sudbina udesila da ipak Miodrag bude taj koji će Jugoslovenima reći ono od čega su već mesecima strepeli.

- Znao sam šta je u pitanju. Meni je odelo, međutim, bilo na televiziji u garderobi. Specijalno crno odelo, sa belom košuljom i crnom kravatom čekalo je u garderobi samo taj trenutak. Tokom priprema, meni su rekli da kada mi jave da je Tito umro, da ja to ne smem nikome da kažem dok se ne objavi na televiziji. Kad me supruga ispraćala, ja joj kažem: “Nikoga iz kuće ne puštaj dok me ne vidiš na televiziji i dok ja ne pročitam to”. Ljudi koji su bili u stanu pretpostavljali su da kad mene televizija zove a nisam u smeni, da se nešto važno dešava, ali im ja nisam rekao ništa. Meni supruga kaže: “Pa kako ću da zadržim ljude ako budu hteli da idu”. Ama, ne sme, Sunčice, strogo je zabranjeno, brzo će to da bude pa posle neka idu kući - sećao se kasnije Zdravković.

Tek u zgradi televizije u Aberdarevoj potvrdili su mu slutnje. On se presvukao, spremio i ušao u studio. Tek tada su mu dali papir na kome se nalazila vest.

Iz režije su ga pitali da li je spreman. Nije bio. Nekoliko sekundi je ćutao. A onda je dao znak i kamere su se upalile.

Miodrag Zdravković nije plakao. Nije ustuknuo. Glas mu je tek malo podrhtavao. Posle je pričao da se zamalo slomio na delu kada je trebalo da pročita “radničkoj klasi”… ali nije. Bio je to trenutak koji ga je, iako to nije želeo, upisao u istoriju.

- Smeta mi i dan-danas što me identifikuju kao spikera koji je pročitao da je Tito umro, a pritom se zaboravlja da sam pročitao stotine i stotine saopštenja, dokumentarnih filmova, reportaža - ispričao je u intervjuu iz 2010. godine.

Miodrag Zdravković svoj radni vek je završio na televiziji Beograd. U penziju je otišao 1982. Preminuo je 2017. u 90. godini života.