Čovek koji je PREVARIO I PONIZIO NACISTE: Zbog toga su ga zamalo ubili, ali SAVEZNICI, A NE HITLER

Kažu da je Herman Gering, jedan od najozloglašenijih nacista, kada je otkrio da je Vermerova slika za koju je platio preko 1,5 miliona guldena i koju je smatrao svojim najvećim blagom, zapravo FALSIFIKAT izgledao “kao da je prvi put otkrio da u svetu postoji zlo”. Ko je stajao iza obmane koja je već utamničenog nacistu dovela do ludila? Čovek po imenu Han van Megeren, bez sumnje najveći falsifikator koji je ikada živeo!

Han van Megeren uglavnom je falsifikovao dela holandskog slikara Johanesa Vermera. Svoja dela prodavao je pohlepnim nacističkim kolekcionarima i tako tokom Drugog svetskog rata zaradio milione dolara i postao jedan od najbogatijih ljudi Holandije svog vremena.

Ali… Da li je on bio nacionalni heroj koji je prevario naciste? Ili pokvareni umetnik koji je, tražeći načine da finansira svoj “život na visokoj nozi” i skupe sklonosti ka drogama, ženama i alkoholu, bio spreman da sarađuje i sa neprijateljima?

E, to je pitanje oko kog se i danas “lome koplja”.

Neshvaćeni umetnik

Rođen u katoličkoj porodici u Deventeru, Henrikus (nadimak Han) van Megeren je razvio strast prema umetnosti holandskog zlatnog doba (a posebno prema Vermeru) još u mladosti. Njegovi roditelji su pokušavali da ga odvrate od slikarstva verujući da tako nikada neće napraviti karijeru, pa je van Megeren studirao arhitekturu.

Oženio se Anom de Vogt, koleginicom sa fakulteta 1912. i sa njom preselio u Hag. Uprkos očekivanjima porodice, van Megeren nije želeo da diplomira na arhitekturi. Umesto toga, počeo je da slika, stvarajući komercijalne dizajne, kao i skice, crteže i slike koje su bile popularne u Holandiji u to vreme. Putovao je Evropom i dobro zarađivao prodajući portrete bogatim klijentima.

I, dok su mnogi njegovi pokrovitelji i kupci hvalili njegov talenat i prepoznali uticaj holandskih majstora, kritičari su bili neumoljivi - njegov rad su jednoglasno ocenili kao “bledu kopiju” bez trunke originalnosti, a njegovo stvaralaštvo kao “zastarelo” i nerelevantno u savremenom svetu kojim su vladali kubizam, nadrealizam, modernizam…

Van Megeren ni privatno nije bio bolje sreće. Brak sa Anom se raspao oko 1923. uglavnom zbog njegovih brojnih neverstava i poroka. Druženje sa bogatom klijentelom u najglamuroznijim evropskim gradova uvelo ga je u dekadenti svet alkohola, droge, razvrata... I, tamo mu se jako dopalo…

Original falsifikata

Otprilike u to vreme van Megeren počinje da se okreće izradi falsifikata kako bi dopunio svoje prihode. Ipak, bilo je tu i još nečega… Pored finansijske dobiti, čini se da je van Megeren želeo da dokaže da kritičari greše - ako bi čitav svet ubedio da iza njegovih dela stoje pravi holandski majstori, zar to ne bi bio dokaz veštine i trijumf njegovog talenta i umetnosti'?

Uspešno falsifikovanje zahtevalo je mnogo istraživanja. Van Megeren je morao da nauči sve što je bilo moguće o pigmentima kako bi mogao da meša sopstvene boje tako da oponašaju one sa kojima su radili umetnici poput Vermera. Saznao je koje platno su stari slikari koristili, gde su nabavljali dlake za svoje četkice… Eksperimentisao je sa raznim tehnikama kako bi dodao pravu završnu obradu na svojim delima – boje su vremenom pucale, tako da je ovo pucanje moralo biti veštački izvedeno.

Smatra se da je van Megeren proveo šest godina dovodeći svoju tehniku krivotvorenja do savršenstva. I, onda je bio spreman da prevari svet!

"Novi” Vermer

Večera u Emausu, Foto: Wikipedia/Museum Boijmans Van Beuningen

Godine 1936. van Megeren je naslikao “Večeru u Emausu”, delo koje je proglasio novootkrivenom slikom Johanesa Vermera, jednog od najvećih umetnika holandskog zlatnog doba.

Iako je živeo u 17. veku Vermer je ponovo stekao popularnost krajem 19. stoleća. Pripisivan mu je relativno mali opus što ga je činilo savršenim umetnikom za falsifikovanje! Stručnjaci i kolekcionari su verovali da sigurno postoji još njegovih dela za koja se ne zna i bili su i više nego radi da poveruju da su baš oni naleteli da “novu” sliku starog majstora.

Nakon što je njegov “pronalazak” prošao stručnu komisiju, van Megeren je uspeo u svom cilju - dr Abraham Bredijus, istoričar umetnosti, proglasio je “Večeru u Emausu” remek-delom Johanesa Vermera! Sliku je kupilo Rembrantovo društvo za 520.000 guldena (oko 4,5 miliona evra danas) i poklonilo muzeju “Museum Boijmans Van Beuningen“ u Roterdamu.

Van Megeren se preselio u Nicu i od novca od prodaje kupio kuću sa 12 spavaćih soba. Tamo je živeo oko godinu dana, nastavljajući da eksperimentiše sa tehnikama kako bi unapredio svoje veštine krivotvorenja. Vratio se u Holandiju 1939. i nastanio se u malom selu pod nazivom Laren trgujući Vermerima koje bi, s vremena na vreme, “otkrio”, i etablirajući se kao jedan od najuspešnijih trgovaca umetninama u zapadnoj Evropi.

Na suđenju, Foto: Wikipedia/ Nationaal Archief

Kako prevariti Geringa?

Uprkos izbijanju rata, van Megeren je nastavio da dobro zarađuje od falsifikata. U neku ruku, bilo mu je još i lakše. Rat je značio da je bilo mnogo manje originala pri ruci da se uporede sa falsifikatima, mnogo manje stručnjaka koje je trebalo prevariti, a i poreklo slika je postalo daleko manje važno.

U decembru 1943. van Megeren i njegova druga žena Džo vratili su se u Amsterdam. Živeli su luksuzno u ratom razorenom gradu, a njihove raskošne zabave posećivali su mnogobrojni zvaničnici uključujući i okupatore.

Izvesno je da van Megeren nije bio nacista. Ipak, nije video nikakav problem u saradnji sa njima sve dok mu je to donosilo profit. Falsifikat Vermera pod nazivom „Hrist sa preljubnicom“ prodao je nacističkom trgovcu umetninama, Aloisu Midlu koji ga je zatim prodao Hermanu Geringu. Slika je postala Geringova najdragocenija imovina – rajhsmaršal ju je platio 1.650.000 guldena što je oko 6,75 miliona američkih dolara danas. Procenjuje se da je u tom trenutku to bila najveća cena koju je iko platio za umetničko delo, bilo gde u svetu.

Upravo ova slika donela je pad van Megerena. Delo je nakon rata pronađena u austrijskom rudniku soli gde ju je nacistički zvaničnik sakrio. Nije trebalo mnogo pa da se poveže sa holandskim trgovcem umetninama.

Kolaboracionista, prevarant ili heroj?

Suđenje, Foto: Wikipedia/Nationaal Archief

Van Megerena su uhapsili saveznici, optuživši ga za pljačku holandske kulturne imovine i saradnju sa nacistima – zločine koji su sa sobom povlačili smrtnu kaznu.

A dokaza je bilo na pretek… Živeo je luksuzno (1946. se hvalio da poseduje 67 nekretnina) dok su njegovi sunarodnici jeli kuvanu kožu i kašu kako bi preživeli. Viđan je u društvu nacista. Kupovao je nekretnine koje su pripadale jevrejskim porodicama. Poslao je Hitleru potpisani primerak kataloga svojih pravih dela potpisavši ga sa: “Mom voljenom fireru…”

Videvši da će biti streljan, Van Megeren je priznao krivicu za falsifikovanje “Hrista sa preljubnicom”, ali je tvrdio da nije imao pojma da će ona završiti u Geringovim rukama. Pričao je da prezire naciste i da je sve učinio kako bi ih prevario i pokazao njihov nedostatak razumevanja kulture i umetnosti. Sebe se prikazivao kao “holandskog osvetnika”, neku vrstu heroja iz senke i “čoveka iz naroda”.

Ironično, van Megrenu je bilo najteže da dokaže da su slike zapravo falsifikati. Suđenje se zato pretvorilo u medijski cirkus. Sudnica je svakog dana bila dupke puna, a proces je uključivao svedočenja stručnjaka koji su testirali pigmentaciju i hemijska jedinjenja sa slika, istoričara umetnosti koji su se zaklinjali da je “100 posto” u pitanju autentični Vermer, van Megrenovih prijatelja, saradnika, kupaca…Van Megeren je čak u jednom trenutku i slikao pred sudijama i stručnjacima kako bi dokazao svoju tehniku.

Holanđani su želeli da veruju da je umetnik imao plemenitu nameru. U zemlji koja je tek izašla iz rata bio im je potreban junak koji ne samo da je uspeo da prevari naciste već i da ih opljačka i preživi da o tome priča. Zato je javnost uglavnom bila na van Megrenovoj strani, a nije im predstavljao problem ni njegovo ogromno bogatstvo, kao ni raskalašan život i nacistički krugovi u kojima se godinama kretao.

Zadivljujuće, sud je bio blakonaklon prema prevarantu. Van Megeren je dobio samo godinu dana zatvora zbog falsifikovanja. Na kraju, nije odslužio ni dan te kazne - umro je od srčanog urada 30. decembra 1947. dok je čekao da presuda postane pravosnažna.

Han van Megeren danas se smatra najboljim falsifikatorom koji je ikada živeo. Njegova dela pronađena su u umetničkim kolekcijama širom sveta, a bile su potrebne decenije da se prepoznaju kao falsifikati. Mnoga od njih sada su izložena samostalno - vredna upravo zbog toga što ih je naslikao on. O njegovom životu napisana je knjiga “Čovek koji je napravio Vermere”, a na osnovu nje 2019. snimljen je i film “Poslednji Vermer”.

Han van Megeren i danas je intrigantna ličnost. Iako ima onih koji veruju da je bio heroj otropa, istoričari uglavnom smatraju da mu je primarni cilj uvek bio novac i da je sve ostalo bio samo način da do njega dođe. Njegov “najbolji falsifikat” na kraju, bila je priča o sebi koju je uspeo da “proda” svetu.