VIRŠLE SA UKUSOM NOSTALGIJE: "Crveni kiosci" i odgovor na pitanje koji malo ko zna - šta je bilo PRE NJIH (FOTO)

Milionima ljudi širom sveta hot-dog je već decenijama najomiljenija „brza hrana“. Ipak, za Beograđane, ovaj savremeni gurmanluk ima i jednu posebnu, pomalo nostalgičnu notu, jer seća na vreme „crvenih kioska“, teta u plavim bluzama i belim kapama i čuveni, a mnogi će reći i neponovljivi ukus viršli u zemički.

Ipak, odakle „crveni kiosk“ u Beogradu? I, šta je bilo pre njega? To je priča koju malo ko zna, jer je i sve manje onih koji se sećaju tih davnih dana.

Bilo je to ovako…

Njegovo veličanstvo - KIOSK

„Brza hrana“, kao ni kiosci u kojima bi se ona prodavala, nisu postojali u Beogradu pre Drugog svetskog rata. Istina, bilo je pekara, a i poneki ulični prodavac išao bi gradom, obično gurajući kolica sa sladoledom, semenkama ili bozom, ali bilo kakva ozbiljnija ishrana bila je vezana za porodični dom ili kafanu. Zatim je došla okupacija, glad, nemaština i razaranje, pa vreme posleratnog siromaštva, hrane na bonove i restorana društvene ishrane…

A onda, kao svojevrsni simbol povratka u normalnost, ali i svetle budućnosti i „boljeg života“, sredinom 1956. godine, stigao je i ON – njegovo veličanstvo KIOSK!

Bio je plavo-bele boje, izrađen od drveta i ne puno veći od današnjih trafika, ali se iz njega širio zanosni miris jedne, za Beograđane, potpuno nove hrane – barenih viršli prelivenih senfom, jedinstvene domaće preteče hot-doga.

Viršle su se kuvale u velikim loncima, u vodi koja je tokom čitavog dana samo dodavana kada uvri i prosipana tek uveče. Kažu da je to zapravo bila tajna njihovog neponovljivog ukusa. Ovaj, za ono vreme, jedinstveni gurmanluk, obilno je zalivan senfom – još jednim specijalitetom koji je najveći broj Beograđana tada prvi put probao.

- Posle vladavine menzi, koje su se eufeministički nazivale „restoranima društvene ishrane“ i bazdile na geršlu i sivomaslinasti kupus, zvani SMB, mogućnost da se na ulici jedu kuvane kobasice delovala je kao početak života u bajci. Kad zrelo razmislim siguran sam da su te prve kobasice došle, na kraju, i glave socijalizmu; posle njih više ništa nije bilo kao pre – zapisao je sećajući se tih dana Momo Kapor, čuveni pisac i vrsni hroničar Beograda.

Kioske je postavio PKB – Poljoprivredni kombinat Beograd, i u prvo vreme na čitavoj teritoriji Beograda bilo ih je tek nekoliko, a najpoznatiji je bio u parku preko puta hotela „Moskva“. Ipak, kako je pomama za novom vrstom hrane rasla, rastao je i broj kioska – početkom ’60-ih red za viršle mogao se videti i na Tašmajdanu kod okretnice "šestice", na Trgu republike na mestu gde je danas „Staklenac“, na Savskom trgu preko puta Železničke stanice, kod autobuske stanice Studentski grad na Novom Beogradu…

Svakom radnom čoveku koji nije stigao da doručkuje kod kuće, kao i studentima koje je tih godina u Beogradu bilo sve više i više dan je počinjao ili u mlečnom restoranu ili na jednoj od ovih lokacija.

Inovacije – male i velike

Foto: Arhiva Borba (Fotografija je naknadno kolorizovana - palette.fm)

Baš kao i društvo, i ponuda na PKB kioscima vremenom je postajala sve bogatija. Viršle su u prvo vreme prodavane u četvrtastom hlebu (nekoj vrsti preteče današnjeg tosta). Kažu da je, za one koji nisu imali dovoljno novca da ih kupe, prava poslastica bila „hleb u masti“ - okrajak umočen u vodu u kojoj su se barile viršle i na čijem vrhu bi se, nakon celodnevnog kuvanja, sakupila mast. Ova jedinstvena užina nije imala cenu – za mnoge beogradske klince koji su odrastali u to vreme koštala je „koliko imaš“.

Ipak, negde polovinom šezdesetih, u kioscima su nestali okrajci jer su viršle počele da se prodaju u zemičkama. One su zasecane na pola, u njih se stavljala viršla i prelivala senfom.

Negde u to vreme, u ponudi se pojavio i čuveni „jogurt u tetrapaku“ kojim je, da ugođaj bude potpun, gladna mušterija mogla da zalije svoj doručak.

Ipak, prava revolucija nastupila je sa pojavom legendarnih „crvenih kioska“. Oni su, početkom sedamdesetih, preplavili Beograd i bili su projekat tada mladog slovenačkog arhitekte Saše Mahtiga. Iako su se kasnije pojavili i u drugim bojama, njegova ideja je bila da kiosci budu crveni „da bi bili vidljivi izdaleka“. Više o njima možete ČITATI OVDE!

Gotovo da ne postoji osoba koja je živela u Beogradu sedamdesetih i osamdesetih, a da makar jednom nije pojela viršlu u zemički sa „crvenog kioska“. Ovi objekti bili su dobro „strateški raspoređeni“, imalo ih je u svakom delu grada, a od milošta Beograđani su ih prozvali i „crvendaći“.

Od zaposlenih koji ujutru kreću na posao do studenata koji se u isto vreme vraćaju iz grada – viršla u zemički bila je omiljeni doručak ili užina za sve i svakoga!

Kada su „viršle u zemički“ nestale?

Istini za volju, niko sa sigurnošću ne zna kada su „crveni kiosci“ prestali da postoje. Kao da su i oni (plavo-beli, crveni i svih drugih boja) i tete koje su radile u njima, preko noći nestali iz naših života i, pravo iz slavnih dana, preselili se u legendu i sećanja Beograđana.

Verovatno ih je vremenom istisnula konkurencija i sve veći izbor hrane koja je mogla da se kupi na ulici. Njihov definitivni kraj sigurno se dogodio tokom devedesetih kada je i država čiji su na neki način simbol bili prestala da postoji.

Ipak, to ne znači da „viršli u zemički“ više nema! Može se reći da su one, baš kao i njihova ponuda – evoluirali! Jer, nastavljači ove gurmanske tradicije danas su hot-dogovi! Njih je sada moguće jesti u restoranima brze hrane širom zemlje, a u kolikoj meri su postali deo našeg svakodnevnog jelovnika govori i činjenica da ih ima i na svim prometnijim putevima - na NIS Petrol i Gazprom benzinskim stanicama gde se pripremaju po tradicionalnoj švedskoj recepturi iz 1932. godine.

Dokaz da je ova ukusna slana đakonija prošla dug put od viršli u zemički do danas jeste i jedan potpuno novi proizvod – dupli hot-dog – sa duplo više mesa i prelivima po izboru, za dvostruko veće uživanje.

Ali, to je već priča o nekim novim generacijama koje stvaraju neke nove uspomene… Neka im je sa srećom!

Ili, rečima Mome Kapora: „Naše prve ljubavne večere: po jedna kobasica sa senfom na podeljenoj zemički i desert – poljubac na košavi sa ukusom senfa na usnama“.