Iz ovog mesta u Srbiji NIKO NIJE TREBALO DA IZAĐE ŽIV! U njemu i zidovi pričaju NAJSTRAŠNIJE PRIČE
/
Foto: Istorijski zabavnik
Malo ljudi zna da se u Nišu nalazi jedan od retkih u potpunosti autentično očuvanih koncentracioni logor u čitavoj Evropi. Procenjuje se da je kroz ovo strašno mesto, opasana bodljikavom žicom, prošlo preko 30 hiljada ljudi.
Koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu i danas je strašno mesto. Muzej koji u njemu postoji svedoči samo o deliću horora koji se odvijao na ovom mestu - o gladi, batinjanju, ubijanju, ljudima svedenim na brojeve, pojedinačnim tragedijama… ali i jednom neverovatnom podvigu!
Od konjičke kasarne do fabrike smrti
Foto: Istorijski zabavnik
Nakon okupacije Srbije 1941. godine, nacističke snage tražile su mesto u Nišu za smeštaj zarobljenika. Izbor je pao na zgrade napuštenog vojnog magacina i predratne konjičke kasarne na Crvenom krstu. Za potrebe okupatora, pozicija je bila savršena - u blizini železničke stanice koja je omogućavala lak transport logoraša.
Mesto se zvanično zvalo - “Anhaltelager Nisch” (“Prihvatni logor Niš”). U stvarnosti, bilo je pakao na zemlji za preko 30 hiljada ljudi - Srba, Jevreja, Roma i antifašista svih nacionalnosti.
Za mnoge od njih, Niš je bio samo prolazno mesto ka logorima smrti širom Evrope. Za hiljade drugih, poslednja stanica pre odlaska na obližnje brdo Bubanj, gde su nacisti sprovodili masovna streljanja.
Život iza bodljikave žice
Foto: Istorijski zabavnik
Uslovi u logoru bili su osmišljeni tako da slome svakog ko u njega kroči. Zgrada nije imala grejanje, stakla na prozorima bila su premazana tako da iznutra nije bilo moguće razaznati ni vreme ni doba dana, a logoraši su spavali zbijeni na tankim, slamnatim prostirkama na betonskom podu.
Hrana se svodila na vodicu koja se smatrala supom i parče buđavog hleba. Jedan logoraš ju je opisao rečima “nikad sit, uvek gladan”.
Zatvorenici su terani da rade teške fizičke poslove, a prebijanja su bila svakodnevna. Nuždu su mogli da vrše samo jednom dnevno kada su puštani iz baraka u grupama, a čak i tada se dešavalo da stražari na njih puste gladne pse.
Najjeziviji deo logora bile su samice. U krovnom delu glavne zgrade, pod krovom bez izolacije gde su leta vrela, a zimi ledene, nalazile su se ćelije na čijem podu je bila posuta bodljikava žica. Ljudi zatvoreni u njima nisu mogli ni da sednu ni da legnu, a sate i dane su provodili stojeći ili čučeći, izloženi stalnom mučenju i nadzoru.
Deca logora
Foto: Istorijski zabavnik
U logoru na Crvenom krstu nalazila su se i deca! Neka su pokupljena u racijama. Pričalo se da su nacisti dopuštali mogućnost da u logor dođe otac i zameni se sa detetom - ono bi izlazilo, on bi ostajao.
Druga su se ovde rađala jer - logorašice koje su na ovo mesto stizale trudne, nisu imale drugog izbora. Ta deca skoro odmah bi postajala siročići, a jedno od njih je i čuveni reditelj Želimir Žilnik čija majka Milica je streljana ubrzo posle porođaja.
12. februar 1942 - Bekstvo koje je ušlo u istoriju
U zimu 1942. godine, uslovi su postali neizdrživi. Masovna streljanja na Bubnju bila su sve češća, a među logorašima se pročulo da se sprema likvidacija čitave jedne grupe. Odluka je pala - bolje poginuti u borbi za slobodu, nego čekati strašnu smrt.
Tokom večernje šetnje 12. februara 1942. godine, 147 logoraša krenulo je u goloruki juriš. Naoružani samo sopstvenim prkosom, napali su stražare i potrčali ka bodljikavoj žici koja je okruživala logor.
Nastao je pakao. Buka, povici, pucnji i lavež pasa parali su nišku noć. Bilans proboja bio je krvav - 42 logoraša ostavila su život na žici, ali je 105 njih uspelo da pobegne i dokopa se slobode.
Bekstvo iz logora na Crvenom krstu bilo je prvo organizovano masovno bekstvo iz nekog koncentracionog logora u okupiranoj Evropi. Ovaj čin toliko je razbesneo naciste da su odmazde nakon toga postale još surovije. Već 16. i 17. februara na Bubnju je ubijeno preko hiljadu i petsto zatvorenika.
Logor danas: Spomenik koji opominje
Foto: Istorijski zabavnik
Početkom septembra 1944. bilo je jasno da će Nemci izgubiti rat. Sloboda se osećala u vazduhu, a nacisti su se spremali za povlačenje.
Iza sebe su ostavili pustoš. Kada je stiglo naređenje o rasformiranju logora, 14. septembra 1944. poslednja grupa logoraša - 10 žena i 26 muškaraca, među kojima su bila i braća Radman, poslednji zatvorski lekari, streljana je u dvorištu.
Nakon oslobođenja Niša ovaj kompleks je pretvoren u Memorijalni muzej "12. februar", koji je sačuvan u gotovo autentičnom stanju.
Kada danas kročite u glavnu zgradu, dočekaće vas tišina koja ledi krv u žilama. Na zidovima samica i dalje se vide izrezbareni potpisi, poruke i datumi koje su zatvorenici ostavljali svojim porodicama, svesni da se iz te zgrade neće vratiti.
Logor na Crvenom krstu nije samo spomenik stradanju i žrtvama Drugog svetskog rata. On je večiti podsetnik na najmračnije dane čovečanstva, ali i to da se želja za slobodom ne može okovati žicom.
Ili, rečima niškog pesnika Ivana Vučkovića: “Streljali su nas… ali nas nikada nisu ubili, nikada pokorili. Mi smo zgazili mrak, suncu oslobodili put”.
PROČITAJTE JOŠ:
HRABRI OBUĆAR: LUDAČKI SE KOCKAO, RIZIKOVAO I POSTAO PRVI ČOVEK KOJI JE POBEGAO IZ AUŠVICA
ISPOVEST SRBINA KOJI JE PREŽIVEO AUŠVIC: DA BI POBEGAO URADIO JE NAJUŽASNIJU STVAR
