"BIBLIJSKA KUGA" U SRCU AMERIKE: Jednom kad je dan postao noć, a "obična oluja" poterala 2.5 MILIONA LJUDI U BEKSTVO

/

Za­mi­sli­te svet u ko­me sun­ce pot­pu­no ne­sta­je u pod­ne, a va­zduh po­sta­je to­li­ko gust od prašine da je­dva mo­že­te da u­dah­ne­te. Ži­vo­ti­nje se gu­še na pa­šnja­ci­ma, a pe­sak u­la­zi kroz sva­ku pu­ko­tinu na pro­zo­ri­ma, ta­lo­že­ći se na ta­nji­ri­ma, u kre­ve­ti­ma i u plu­ći­ma va­še de­ce.

O­vo ni­je sce­na­rio za neki ho­li­vud­ski film o apokalipsi! Ovo je bila su­ro­va realnost za milione ljudi i prirodna katastrofa ko­ja je tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka za­de­si­la sr­ce Sje­di­nje­nih A­me­rič­kih Dr­ža­va.

Klimatski fe­no­men po­zna­t kao “Doba velike prašine” (“Dust Bowl”) pre­tvo­rio je plod­ne rav­ni­ce u pu­sti­nju i po­kre­nuo jed­nu od naj­ve­ćih ma­sov­nih mi­gra­ci­ja u i­sto­ri­ji o­ve ze­m­lje.

Baš kao u bibliji…

Sve je po­če­lo de­ce­ni­ja­ma ra­ni­je, ka­da su hi­lja­de do­se­lje­ni­ka, pri­vu­če­ne za­ko­nom o be­splat­noj ze­m­lji, po­hr­li­le na Ve­li­ke rav­ni­ce, prerijsko područje u samom srcu Amerike. Pre­o­ra­li su mi­li­o­ne he­kta­ra di­v­lje tra­ve ka­ko bi po­sa­di­li pše­ni­cu, ne­sve­sni da u­pra­vo ta tra­va dr­ži vla­gu i tlo na oku­pu.

Ka­da je 1931. na­stu­pi­la ne­za­pam­će­na su­ša, o­go­lje­na ze­m­lja se pre­tvo­ri­ca u fi­ni prah. Ve­tro­vi su u­ra­di­li o­sta­lo, po­di­žu­ći mon­stru­o­zne o­lu­je, u novinama prozvane “cr­ne me­ća­ve“, ko­je su gu­ta­le či­ta­ve gra­do­ve.

- Sun­ce je jed­no­sta­v­no ne­sta­lo. Či­ni­lo se kao da je sti­gao smak sve­ta, a va­zduh je i­mao u­kus sum­po­ra i o­ča­ja - za­pi­sao je je­dan od sve­do­ka.

Dug period suše samo je pogoršao ove uslove - 1932. bilo je 14 peščanih oluja. Sledeće godine bilo ih je 38, a period kada kiša skoro uopšte nije padala potrajao je, baš kao u bibliji, punih sedam godina.

Eg­zo­dus pre­ko mit­ske Ru­te 66

O­ko 2,5 mi­li­o­na lju­di tih godina do­ne­lo je naj­te­žu od­lu­ku u ži­vo­tu - da na­pu­ste svo­ja o­gnji­šta. Spa­ko­va­li su sve što su po­se­do­va­li na kro­vo­ve sta­rih au­to­mo­bi­la i ka­mi­o­na, i kre­nu­li na za­pad, ka Ka­li­for­ni­ji. O­vaj dra­ma­tič­ni egzoduh traj­no je za­be­le­žen u a­me­rič­koj sve­sti kroz kul­tni ro­man Džo­na Stajn­be­ka “Plo­do­vi gne­va”

Cilj svih ovih ljudi bio je jed­no­sta­van - pre­ži­ve­ti. Ču­li su pri­če da ta­mo i­ma po­sla, da vo­će ra­ste u i­zo­bi­lju i da dr­ža­va nu­di ve­li­ko­du­šnu po­moć ne­za­po­sle­ni­ma.

Prevarili su se…

“O­ki­ji”, gra­đa­ni dru­gog re­da u sop­stve­noj ze­m­lji

Ume­sto O­be­ća­ne ze­m­lje, mi­gra­nte je u Ka­li­for­ni­ji do­če­kao hla­dan tuš. Velika ekonomska kriza bila je u punom jeku, po­sla ni­je bi­lo do­volj­no za sve, a lokalno stanovništvo ih je gledalo kao konkurenciju. Zato ih je do­če­ka­lo sa otvo­re­nim ne­pri­ja­telj­stvom i pre­dra­su­da­ma. Bez ob­zi­ra na to da li su do­la­zi­li iz O­kla­ho­me, Te­ksa­sa, Ar­kan­za­sa ili Mi­su­ri­ja, svi su po­gr­dno prozvani “O­ki­ji”.

A postojale su i druge predrasude… I­ako ih i­sto­ri­ja pam­ti kao o­si­ro­ma­še­ne se­lja­ke, sko­ro po­lo­vi­na mi­gra­na­ta do­la­zi­la je iz gra­do­va, a sva­ki še­sti je bio vi­so­ko­o­bra­zo­va­ni struč­njak ili ad­mi­nistra­ti­v­ni rad­nik ko­ji je i­zgu­bio sve to­kom Ve­li­ke de­pre­si­je.

Slično, sa­mo ma­li pro­cen­at njih je za­pra­vo do­la­zio iz zo­ne ko­ja je bi­la di­re­kt­no po­go­đe­na pešča­nim o­lu­ja­ma. Ve­ći­na je be­ža­la od opšte e­ko­nomske pro­pa­sti ko­ja je u­sle­di­la kao do­mi­no efe­kat e­ko­loške katastro­fe.

U oči­ma sta­ro­se­de­la­ca, svi “Okiji” su bili isti - ne­u­ki, pr­lja­vi i pokvareni. Ži­ve­li su u im­pro­vi­zo­va­nim di­v­ljim na­se­lji­ma od bla­ta i kar­to­na, bez pi­ja­će vo­de i o­sno­v­nih hi­gi­jen­skih u­slo­va, če­sto tik po­red jar­ko­va na i­vi­ca­ma ve­li­kih plan­ta­ža. Ra­di­li su naj­teže fi­zič­ke po­slo­ve na po­lji­ma pa­mu­ka i vo­ća za bed­ne nad­ni­ce, su­o­če­ni sa di­skri­mi­na­ci­jom, pa čak i na­si­ljem.

U jednoj takvoj porodici fotografkinja Dorotea Lang je 1936. zabeležila je kultnu fotografiju “Migrantska majka” (“Migrant Mother”). U kampu berača graška u Nipomou, u Kaliforniji fotografisala je 32-godišnju Florens Ovens Tompson, gladnu i izmučenu, okruženu decom koja se stiskaju uz nju. Slika je Dorotei donela svetsku slavu, a postala je globalni simbol očaja, siromaštva, ali i izdržljivosti i upornosti pojedinaca.

Šta je bilo sa migrantima iz “Prljavih tridesetih”?

I pored teških životnih uslova, ret­ko ko se vra­tio ku­ći na­kon što je o­lu­ja prošla. Ka­da je po­čeo Drugi svet­ski rat, “O­ki­ji” su ma­sov­no na­pu­sti­li polja i prešli u voj­na bro­do­gra­dišta i fa­bri­ke avi­o­na u Los An­đe­le­su i San Fran­cisku, traj­no prome­niv­ši de­mografsku i kul­turnu sli­ku Ka­li­for­ni­je.

Malo po malo, i bukvalno iz pepala i prašine, izgradili su svoje živote iznova.

Pri­ča o migranti­ma iz “Prljavih tridesetih” (kako se ovaj period još zove) osta­je jed­no od najsnažni­jih podse­ća­nja na to koli­ko su ljudska sudbi­na i pri­roda ne­raski­di­vo pove­za­ne. O­ni su bi­li e­kološke izbeglice pre ne­go što je taj termin uopšte izmišljen - lju­di ko­ji su izgubi­li sve zbog ljudske neumerenosti, neukosti i gluposti sa jedne strane, i gne­va prirode koji je usledio sa druge strane.