"NAJKRVAVIJA BITKA VELIKOG RATA": Strašna pogibija i poraz od kog se Srbija godinama nije oporavila

„Borbe vođene na tom položaju bile su više no ogorčene i očajne, borbe za istrebljenje (…) Ranjenika kao što rekoh, imali smo na 4.000 i ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nervnu tako da, kada su nam bili doneli 20 oficira teško ranjenih, i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena.

A kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce, pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, ne mogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: ’Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše’.

Kroz suze jauknuh: ’Gospode, zar ne vidite, izginuste svi’. Bože, što kazni ovako našu naciju. Trenuci su bili doista strašni.“

Bitku na Mačkovom kamenu ovim rečima je opisala Nadežda Petrović. Slavna srpska slikarka koja je koji mesec kasnije i sama položila život za otadžbinu, kao dobrovoljna bolničarka je tokom septembra 1914. negujući ranjenike, iz prve ruke videla užase koje je ovaj sukob izazvao.

Njeno pismo porodici do danas ostaje jedno od najboljih svedočanstava surovih ratnih stradanja u boju iz Prvog svetskog rata o kome se ne govori često.

Mačkov kamen je zapravo geografski pojam. Reč je o vrhu na planini Jagodnja u zapadnoj Srbiji, jugozapadno od Krupnja, na oko 160 kilometara od Beograda. Lepa četinarska šuma koja se danas prostire svuda unaokolo, čitavom prostoru daje osećaj mira i spokoja. Sa uzvišenja od 923 metara pogled puca preko Drine i po vedrom danu teritorija Republike Srpske vidi se kao na dlanu.

Čitav ambijent nije se zapravo mnogo promenio od 1914. kada je ovde, na koti 924 vođena jedna od najkrvavijih i najtragičnijih bitaka čitavog Prvog svetskog rata.

Preko Drine…

Nakon neočekivanog uspeha Srba i trijumfa u Cerskoj bici u avgustu 1914. austrougarska vojska se odmorila, pregrupisala i popunjena svežim regrutima 6. septembra pokrenula novu ofanzivu. Kao i prvi put, napad je išao preko Drine, pa je čitava ova neprijateljska kampanja još poznata i pod nazivom Bitka na Drini.

Sa jedne strana bile su Peta i Šesta austrougarska armija pod komandom generala Oskara Poćoreka. Sa druge, delovi Prve, Druge i Treće srpske armije kojima su rukovodili generali Petar Bojović, Stepa Stepanović i Pavle Jurišić Šturm.

Sukobi u Drinskoj bici uglavnom su bili rovovskog karaktera. Srpske i austrougarske snage bile su raspoređene duž dugog fronta Šabac-Mitrovica-Lešnica-Loznica-Krupanj-Ljubovija-Bajina Bašta-Višegrad gde je svaka strana držala svoje pozicije koje su se često nalazile na svega desetak metara udaljene jedne od drugih. Pojedine tačke tako su umele da promene vojsku koja ih drži i po nekoliko puta u danu, već u zavisnosti od toga koja strana je bila u ofanzivi.

Bitka na Mačkovom kamenu bila je jedna od takvih bitaka… Odigrala se u samo tri dana – od 19. do 22. septembra 1914. godine…

Prizori iz pakla

Nakon austrougarske ofanzive početkom septembra, Druga srpska uspela je da zadrži Petu austrougarsku armiju na Drini. Međutim, Šesta neprijateljska armija prešla je reku i, nakon duge rovovske bitke uspela da osvoji pravac Gučevo-Baranja-Jagodnja potisnuvši levo krilo Treće srpske armije.

U takvoj situaciji u pomoć Srbima stigli su odredi pod komandom generala Petra Bojovića koji su neprijatelja naterali na povlačenje do položaja na Mačkovom kamenu. Tada je počela krvava i ogorčena bitka za prevlast nad parčetom ove planinske zemlje.

U pokušaju da preotme vrh srpska vojska je napala austrougarsku 19. septembra ujutru. Mačkov kamen osvojen je tek sutradan popodne i to uz strašne gubitke sa obe strane.

Takve borbe danas je teško i zamisliti. Ratovalo se na uskom prostoru. Strane su bile toliko blizu jedna drugoj da su mogle ne samo da se vide, već i da se čuju. Naizmenično je jurišala jedna, pa druga vojska. Stalno iznova i iznova. Artiljerija je tukla. Odmora nije bilo ni tokom noći. U pokušaju da neprijatelje uhvate na spavanju, obe armije su pod okriljem mraka vršile prepade i pregrupisavanja.

Pod jakom neprijateljskom paljbom, jurišima neprijatelja i uz velike gubitke, Srbi su uspeli da zadrže Mačkov kamen do 21. uveče. Zatim su ga izgubili, pa posle nekoliko sati ponovo osvojili.

Te noći austrougarskim trupama stiglo je pojačanje. Obe strane naizmenično su napadale i narednog dana. Vojnici su bili toliko blizu jedni drugima da su se borbe pretvorile u ogorčeno rvanje, hvatanje za gušu, kopanje očiju... Bajoneti su lomili kosti, a kundaci pušaka razbijali glave. Izmešale su se šajkače i kačketi. Boje uniformi teško su se raspoznavale. Eksplozije bombi prikrivale u vrištanje, a dim baruta skrivao je krv koja je tekla na sve strane.

Na kraju tog 22. septembra, iscrpljeni, razoružani i desetkovani, Srbi su dobili komandu da se povuku. Mačkov kamen se više nije mogao braniti.

Strašna cena

Onovremeni hroničari zabeležili su još i ovo. Kada su jednom konačno izbili na Mačkov kamen Austrougari su zatekli strašan prizor – na prostoru ne većem od kakvog prostranijeg dvorišta, ležalo je dve hiljade mrtvih duša. Kažu da su prebrojali 1.200 svojih i 800 srpskih. Bila je to pirova pobeda.

I srpski gubici bili su strašni… O tome kolika je cena plaćena za odbranu ovog komada zemlje danas postoje različiti podaci, iako najveći broj izvora navodi brojku od oko 5.700 vojnika izbačenih iz stroja – mrtvih, ranjenih i nestalih.

Verovatno još strašnije zvuči jedan drugi podatak – na Mačkovom kamenu izginulo je 115, a ranjeno je 176 srpskih oficira. Ne pamti se bitka u kojoj je za tako kratko vreme stradalo toliko školovanog kadra. Bio je to gubitak koji je Srbiju u nastupajućim bojevima mnogo koštao.

Bliski susret sa smrću na Mačkovom kamenu imao je i princ Đorđe Karađorđević. Ratni dopisnik pariskog Žurnala Anri Barbi opisao je da je dojučerašnji naslednik srpskog prestola na konju i sa isukanom sabljom jurišao na čelu kolone. U očima običnih vojnika, bio je heroj, a kada ga je pogodio neprijateljski metak, ranjenog su ga na ukrštenim puškama izneli sa bojišta.

Sve ovo, Bitku na Mačkovom kamenu svrstava među najkrvavije, najstrašnije i, po posledicama, najtragičnije bojeve koje je Srbija vodila u Prvom svetskom ratu.

Ili, rečima Nadežde Petrović: „Ni jedan rat naš prošli ne pružaše nam ovoliko jada i strahota… Ali kad Mačkov Kamen pade, ipak posle sviju napora naših, u ruke Austrijancima, i mi se moradosmo povući, a pretila nam je opasnost da nas sve zarobe, naročito zavojište, jer smo bili suviše blizu njih, morali smo oficire sve što pre evakuisati za Pecku-Valjevo… Silnih poznanika ovde ispratih do večne kuće“.