“CRNA, SILOVANA I ŠVORC”: Tragedija KRALJICE BLUZA koja je pronašla slavu, ali nikada i sreću
/
Dok je svet bio opčinjen njenim glasom, ona je proživljavala nezamislive nepravde, ostajući do poslednjeg daha verna svom bolu, muzici i belim gardenijama u kosi. Ovo je priča o Bili Holidej – ženi kojoj Bog na rođenju “zaista nije dao popust”.
Kada se 7. aprila 1915. u Filadelfiji rodila devojčica po imenu Eleanora Fejgan, svet je nije dočekao raširenih ruku. Naprotiv. Godinama kasnije zapisala je kako na dan kada je rođena, Bog joj zaista “nije davao nikakav popust“.
Rođena u ekstremnom siromaštvu, kao dete dvoje afroameričkih tinejdžera – majke od 13 i oca od 15 godina (koji ih je ubrzo napustio), ova devojčica bila je predodređena za borbu. Borbu i težak život.
Istorija džeza i bluza upamtila ju je kao neponovljivu Ledi Dej, ali je za najveći deo obožavatelja širom sveta ona daleko poznatija kao - Bili Holidej.
Teško detinjstvo
Detinjstvo Bili Holidej bilo je satkano od nezamislive patnje, zanemarivanja i najstrašnijih oblika diskriminacije. Dok je njena majka Sejdi radila najteže fizičke poslove kako bi ih prehranila, odbijajući da ćerku ostavi u sirotištu, malena Bili je često ostajala prepuštena rođacima koji o njoj nisu vodili računa. Dani bez hrane i vode bili su njena svakodnevica.
Počela je da radi sa 6 godina. Sa 11 ju je silovao komšija. Zbog konstantnog odsustvovanja iz škole i potpune zapuštenosti, sud je ubrzo šalje u posebnu ustanovu za afroameričke devojčice – surovi hibrid škole, popravnog doma i prihvatilišta.
Od harlemskih javnih kuća do svetlosti reflektora
Nakon prelaska u Njujork, stvarnost je postala još mračnija. Bili pronalazi majku u raljama alkoholizma i prostitucije. Uvučena u taj najniži stalež harlemskog podzemlja, Bili počinje da radi sitne poslove i čisti javne kuće, da bi ubrzo i sama podelila tragičnu sudbinu svoje majke. U tim zadimljenim, grešnim prostorijama, gde je kao devojčica prvi put okusila marihuanu i alkohol, rodila se i njena jedina uteha – muzika.
Preokret se dogodio oko 1930. godine Bili počinje da peva po lokalnim klubovima. Sa svega 18 godina, u jednom harlemskom lokalu, “otkrio” ju je vizionarski producent Džon Hamond. Prepoznavši u njenom čistom, poletnom, ali duboko melanholičnom glasu nešto što svet do tada nije čuo, on ju je povezao je sa čuvenim klarinetistom Benijem Gudmanom.
Već 1934. godine, njeni prvi hitovi poput „Your Mother's Son-In-Low“ i „Riffin' the Scotch“ odjeknuli su muzičkom scenom.
Zvezda je bila rođena!
Dama sa gardenijama i kletva belih liftova
Kada je legendarni saksofonista Lester Jang primio Bili Holidej u svoj bend, dao joj je nadimak koji će postati sinonim za eleganciju i bol - Lejdi Dej. Do 1937. Bili postaje prva afroamerička solistkinja koja nastupa sa jednim potpuno “belim orkestrom” - čuvenim bendom Artija Šoa.
Bio je to istorijski trijumf, ali i izvor nezamislivog poniženja. Dok je publika hrlila da čuje njen glas, Bili je kroz Ameriku putovala kao građanin drugog reda. Iz dvorana i hotela morala je da izlazi na pomoćne ulaze, pešačila je stepenicama jer joj je bilo zabranjeno da u hotelu ulazi u lift zajedno sa “belom gospodom”, a u restoranima joj nije bilo dozvoljeno da sedi sa kolegama.
Ponosna i ranjena, Bili je ubrzo napustila Šoov orkestar i u njujorškom lokalu “Cafe Society” započela solo karijeru. Upravo u tom periodu nastaje njen legendarni vizuelni identitet - nastupala je sa svežim belim gardenijama u kosi, sa glavom blago nagnutom unazad, pretvarajući svaku pesmu u ličnu ispovest.
Godine 1939. Bili izvodi numeru koja će prerasti u prvi istinski krik pokreta za građanska prava - “Strange Fruit” (“Čudno voće”), posvećenu stradanju i teškom životu Afroamerikanaca na američkom Jugu. Ova potresna pesma bila je previše stvarna i previše opasna za to vreme. Iako zabranjivana na radio-stanicama zbog svoje tematike, postala je njen najveći hit i istorijski spomenik nepravdi.
Pad u ponor zavisnosti
Sudbina Ledi Dej bila je neraskidivo vezana za samodestrukciju. Muškarci koje je birala – od supruga Džejmsa Monroa, do muzičara Džoa Gaja i Luisa Mekeja, umesto spasa donosili su joj nove poroke - opijum, alkohol i na kraju heroin.
Kada joj je 1945. umrla majka, bol je bio toliki da ga je Bili gušila masivnim dozama heroina. Na nastupima je počela da nosi dugačke rukavice koje su joj dosezale skoro do nadlaktica – ne iz modnog hira, već da bi sakrila jezive ožiljke od igala.
Godine 1947. biva uhapšena zbog posedovanja narkotika i osuđena na boravak u rehabilitacionom zatvoru u Zapadnoj Virdžiniji. Država joj tada oduzima licencu za rad što je značilo i gubitak prava na snimanje novih albuma i singlova, kao i za nastupanje u lokalima. Za Bili Holidej, to je značilo umetničku smrt.
Ipak, ona se nije predavala! Samo nepunih mesec dana nakon izlaska sa rehabilitacije, 27. marta 1948. godine, zakazala je koncert u njujorškom Karnegi holu - dvorani koja je do tada bila rezervisana gotovo isključivo za klasičnu muziku i belu elitu. Koncert je bio rasprodat do poslednjeg mesta, a Bili Holidej je ušla u istoriju kao prva afroamerička džez i bluz pevačica koja je pokorila ovu dvoranu.
Usledile su uspešne turneje po Evropi i kultna autobiografija “Lady Sings the Blues”.
Tragičan kraj pod policijskom stražom
Na kraju, telo i slomljeni duh više nisu mogli da izdrže. Posle zavšetka snimanja “Lady in Satin“ 1958. za kuću Kolumbija Rekords, Bili je bilo sve gore.
Godine 1959. teška zavisnost dovela je do otkazivanja srca i uznapredovale ciroze jetre. Hospitalizovana u Njujorku, Bili Holidej je doživela finalno, najokrutnije poniženje svog života. Dok je ležala na samrtnoj postelji, policija ju je uhapsila zbog posedovanja narkotika u samoj bolničkoj sobi.
Otišla je sa ovog sveta 17. jula 1959. u svojoj 44. godini, dok su ispred vrata njene bolničke sobe stajali policajci, pazeći da joj neko tajno ne doturi drogu.
Svojim specifičnim vokalnim fraziranjem i sirovom emocijom Bili Holidej je direktno uticala na legendarne pevačice koje su došle posle nje, poput Nine Simon i Dženis Džoplin. Posthumno je primljena u Rokenrol kuću slavnih 2000. godine.
Za sebe je govorila da je “crna, silovana i švorc”. Ali, kroz te tri strašne reči, kroz suze utkane u svaku gardeniju i melanholični jecaj svog glasa, Ledi Dej je postala besmrtni glas svih potlačenih, ostavljajući u istoriji muzike trag koji vreme nikada neće moći da izbriše.
