LUDILO DO POSLEDNJEG DAHA: Samo nekoliko sati pre smrti HITLER JE NAPISAO OVAJ TESTAMENT

Foto: Bundesarchiv, Bild 146-1990-048-29A/Heinrich Hoffmann/CC BY-SA 3.0 DE

Foto: Bundesarchiv, Bild 146-1990-048-29A/Heinrich Hoffmann/CC BY-SA 3.0 DE

Zvanična istorija kaže da su Adolf Hitler i njegova ljubavnica Eva Braun 30. aprila 1945. godine izvršili samoubistvo u podzemnom bunkeru u Berlinu. Bio je to početak kraja četvorogodišnje noćne more poznate kao Drugi svetski rat. Nešto pre toga nacistički kancelar izdikitrao je i svoj testament.


Zvanična verzija događaja kaže da je Hitler nešto posle ponoći 29. aprila, završio diktiranje svog privatnog i političkog testamenta i potom odlučio da se oženi svojom ljubavnicom Evom Braun, sa kojom je bio u vezi bez prekida od 1932. godine.

Samoubistvo su izvršili zajedno, oko 15:30 časova, 30. aprila. Adolf Hitler je zagrizao ampulu cijanida i pucao sebi u glavu, dok je Eva Hitler popila samo otrov. Njihova tela par minuta kasnije iznesena su u dvorište Rajhstaga, polivena sa 200 litara benzina i spaljena.

Oba dokumenta, privatni i politički testament, firer je izdiktirao svojoj sekretarici Traudl Junge. Ovo je politički testament Adolfa Hitlera i prenosim vam u celosti:

 
Moj politički testament

Više od trideset godina je prošlo od 1914. godine kada sam dao svoj skromni doprinos kao dobrovoljac u Prvom Svetskom Ratu koji je vodio Rajh.

U ove tri dekade ljubav i odanost narodu su vodili sve moje misli, dela i moj život. Oni su mi dali snage da donesem najteže odluke koje su ikada stavljene pred smrtnika. U ove tri decenije ja sam potrošio snagu i zdravlje.

Nije istina da sam ja ili bilo ko u Nemačkoj želeo rat 1939. godine. To su želeli i provocirali jedino internacionalni državnici bilo da su jevrejskog porekla ili da su radili za jevrejske interese. Ja sam dao suviše mnogo ponuda za ograničenje naoružanja, na koje se potomstvo neće suviše kukavički obazirati, zbog izbijanja ovog rata, da on bude stavljen meni na odgovornost. Niti sam ja želeo da, posle užasnog Prvog svetskog rata, bude drugog, bilo protiv Engleske ili Amerike. Vekovi će proći, ali iz ruševina naših gradova i spomenika, mržnja prema onima koji su odgovorni će uvek rasti nova, protiv naroda koji je kriv i kome imamo da zahvalimo za sve ovo - Jevreja i njihovih sledbenika.

Samo tri dana pre izbijanja Nemačkog-Poljskog rata ja sam predložio rešenje za ovaj problem britanskom ambasadoru u Berlinu – internacionalnu kontrolu kao u slučaju Sara. Ova ponuda nije prihvaćena. Bila je odbijena samo zato što je vladajuća klika u Engleskoj htela rat, zbog komercijalnih razloga i delimično zato što je pod uticajem propagande koja je stavljena u službu Jevreja.

Nisam imao nijednu sumnju da, ako su narodi Evrope još jednom primorani na podelu na blokove, onda će jedinu odgovornost za masakr morati da pripadne pravim zločincima - Jevrejima. Niti sam imao sumnji da će milioni evropske dece arijevskog porekla umirati, da će milioni muškaraca izginuti u borbi, i stotine hiljada žena i dece će biti spaljeno ili umirati od bombardovanja u našim gradovima bez pravih zločinaca koji će posle ispostaviti račun.

Posle šest godina rata, koji će uprkos svim neuspesima, ući u istoriju kao najslavnija i herojska manifestacija borbe za egzistenciju naroda, ja ne mogu napustiti grad koji je prestonica Rajha. Od kada su naše snage suviše slabe da zaustave neprijateljski napad i od kada je naš otpor postao slab zbog stvorenja koja su slepa kao što im nedostaje karakter, ja bih želeo da podelim sudbinu miliona drugih koji su takođe rešili da ostanu u ovom gradu. Ali, ja neću pasti u ruke neprijatelja koji zahteva novi spektakl, rukovođen od strane Jevreja, za demonstraciju histeričnim masama.

Ja sam prema tome odlučio da ostanem i da dobrovoljno odaberem smrt kada odlučim da pozicija Vođe i Kancelara ne može da se više održava. Ja ću umreti sa radošću u srcu znajući za nemerljiva dela i dostignuća naših seljaka i radnika i doprinos jedinstvu u istoriji omladine koja nosi moje ime.

Ja sam duboko zahvalan svima njima i želim da oni ne napuste borbu već da je, bez obzira gde, nastave protiv neprijatelja Otadžbine, odani velikim idealima velikog Rajha. Kroz žrtvovanja naših vojnika i mojih sopstvenih sledbenika, zrno je posejano u nemačkoj istoriji, a ono će jednoga dana izrasti iz pepela u slavni preporod nacional-socijalističkog pokreta i istinski ujediniti naciju.

Mnogi naši najhrabriji muškaraci i žene zakleli su se na odanost meni do smrti. Ja sam preklinjao, i konačno im naredio, da ne čine to već da igraju svoju ulogu u budućoj borbi za naciju.

Ja sam zatražio od Armije, Mornarice i Ratnog Vazduhoplovstva da sačuvaju nacionalsocijalistički duh naših vojnika po svaku cenu, sa specijalnim naglaskom na činjenicu da ja sam, kao osnivač i tvorac ovog pokreta, više volim smrt nego kukavičku abdikaciju ili kapitulaciju.

Neka to postane tačka časti svakog budućeg nemačkog oficira, kao što je to već u našoj mornarici, tako da predaja oblasti ili grada ne dolazi u obzir i da, iznad svega drugog, komandanti moraju postaviti sjajan primer posvećenost dužnosti u smrti.

Pre moje smrti, ja izbacujem bivšeg Rajsh-Maršala Hermana Geringa iz partije i povlačim ga sa svih dužnosti gde sam ga postavio dekretom od 29. juna 1941. godine i po mom ukazu od 1. septembra 1939. godine. Na njegovo mesto imenujem admirala Denica kao predsednika Rajha i vrhovnog komandanta oružanih snaga.

Pre moje smrti, izbacujem Rajhsfirera SS i ministra unutrašnjih poslova Hajnriha Himlera iz partije i razrešavam ga svih državnih poslova. Na njegovo mesto ja imenujem Karla Hankea kao Rajhsfirera SS i šefa nemačke policije, i Paula Gieslera kao ministra unutrašnjih poslova.

Njihovom nelojalnošću prema meni, Gering i Himler su naneli nepopravljivu sramotu celoj naciji i tajno su pregovarali sa neprijateljem bez mog znanja i protiv moje volje, i takođe su pokušali da prisvoje sebi veću moć.

U želji da snabdem nemački narod vladom časnih ljudi koji će ispuniti zadatke dolazećeg rata, ja, kao Vođa nacije, imenujem sledeće članove novog kabineta (ovde se nalazi spisak od 18 imena – prim. aut)

Svi ovi ljudi, uključujući Martina Bormana, dr Gebelsa i ostale zajedno sa njihovim suprugama, pridružili su mi se po njihovoj sopstvenoj volji, bez želje da napuste glavni grad pod bilo kojim okolnostima i spremni su da umru sa mnom, ali sam ih ja preklinjao da blagostanje nacije stave iznad svih ostalih osećanja.

Po njihovom radu i odanom drugarstvu oni će ostati najbliži posle moje smrti kao nada mog duha koji će nastaviti da postoji zauvek među njima. Pustimo ih da budu sluge ali nikada nepravedno i iznad svega, ne dozvolimo da strah nadvlada njihove akcije, stavljajući čast nacije iznad svega što postoji na zemlji.

Neka oni, konačno, uvek pamte zadatak, konsolidaciju nacional-socijalističke države, koji će biti izvršen u vekovima koji dolaze, tako da svaki pojedinac mora da podredi svoje sopstvene interese zajedničkom dobru. Ja tražim od svih Nemaca, od svih nacional-socijalističkih, opredeljenih muškaraca i žena i vojnika Vermahta, da svi oni ostanu odani i poslušni do smrti novoj vladi i njenom Predsedniku.

Iznad svega, ja pozivam vođe nacija i one ispod njih na poštovanje zakona rasa i nemilosrdnu borbu protiv univerzalnih trovača svih naroda, Jevreja.
— Berlin, 29 April, 1945 godina, 4 sata ujutro