SEĆANJA JEDNOG PARTIZANA: Borio sam se tri godine, pa zamalo poginuo DVA DANA PRED KRAJ RATA

Foto: Privatna arhiva/Istorijski zabavnik

Zdenko Duplančić, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, član predsedništva SUBNOR Srbije, pukovnik avijacije u penziji i jedan od poslednjih ljudi koji su “iz prve ruke” čuvali sećanja na vreme provedeno u partizanima, preminuo je u četvrtak. Bila mu je 91 godina i bio je gospodin od prvog do poslednjeg dana tog života.

U znak sećanja na Zdenka Duplančića, njegov život i borbu, objavljujem intervju koji sam, povodom 70 godina od kraja Drugog svetskog rata i pobede nad fašizmom, uradila sa njim sredinom 2015. godine.

Zdenko Duplančić ima 86 godina i brine o mnogo čemu - da ne padne, da se ne razboli, da ga nešto ne udari… A pre 70 godina, bio je tek dečačić, priseća se vremešni gospodin, pukovnik avijacije u penziji.

Zdenko nikada neće zaboraviti osećanja koja su ga obuzimala kada je, kao trinaestogodišnji dečak iz Splita, krenuo sa partizanima u oslobođenje domovine. Najčudnije od svega, priznaje, za sve to vreme nijednom nije osetio strah.

– Potičem iz ugledne splitske porodice. Pre rata sam bio učenik, a SKOJ-evac sam postao još 1942. godine. U tom trenutku je već sedam ljudi iz moje porodice bilo u partizanima. Pamtim da nam je kuća bila puna lekova i pomoći i da se u Splitu odatle išlo u partizane. Zbog očevog ugleda, našu kuću nikada nisu pretresali i partija je to dosta koristila – počinje svoju priču Zdenko Duplančić.

Sa 11 godina sam počeo sa sabotažama

Za razliku od nekih drugih krajeva Jugoslavije, Split je bio priključen Italiji, tako da je Zdenko veoma mlad iskusio jednu drugačiju vrstu okupacije.

“Za razliku od Nemaca, Italijani su pre išli na asimilaciju. Oni su tražili da se govori italijanski, da se pozdravlja rimski, svi natpisi prodavnica i javnih ustanova su morali da se prevedu. Ipak, sa druge strane, nikada nismo bili gladni, a u Splitu su i Jevreji bili slobodni. Ništa nam nikada nije nedostajalo, a živeli smo bolje nego neki ljudi u Italiji. ”

— seća se Zdenko I dodaje da bi ovo pripajanje možda i uspelo da Split nije bio tako "revolucionaran grad".

Umesto toga, Italijani su u mestu naišli na jak otpor, a budući pukovnik avijacije u penziji je u sabotažama učestvovao svakodnevno.

– U Splitu se uvek nešto dešavalo. Imali smo zadatke i ja sam ih izvršavao iako sam imao tek nešto više od 11 godina – bacali smo letke, krali dokumente od fašista, pratili ljude. Zahvaljujući našim sabotažama, u Splitu nisu radila pozorišta, a čak se ni fudbal nije igrao, za razliku od Beograda i Zagreba – opisuje Zdenko situaciju u gradu u kome je proveo detinjstvo.

Ratni put dug 20.000 kilometara

Gospodin Duplančić kaže da se pitanje borbe za njega nikada nije postavljalo iako je njegova porodica pod okupacijom živala dobro. Kapitulacijom Italije 1943. godine, Split je posle 20 dana borbe pao, a za Zdenka je bilo vreme da ode. Imao je samo 14 godina, ali kaže “tih dana se sazrevalo brže”.

Od tada pa sve do kraja rata, Duplančić je bio borac Prve proleterske brigade. Sa ponosom ističe kako je to bila elitna jedinica u koju nije mogao da “dođe svako”. Sa saborcima Zdenko je prešao ogroman put – celu Bosnu, Srbiju, Sremski front, pa nazad sve do Zagreba, oslobodivši usput i Beograd – ukupno oko 20.000 kilometara!

– Sada kad gledam gde smo sve išli, ja se pitam da li je moguće da je čovek to prošao. Tuda mazge i konji nisu mogli da idu, a mi smo se nekako probijali! Ali, bili smo mladi, imali smo volje i velike ciljeve. Kažu da bismo jurišali i na Boga – priča Zdenko koji je u borbama ostao do poslednjeg dana rata i sve ih dobro pamti.

Za slobodu Jugoslavije život dala i jedna Kineskinja

Ako treba da izdvoji jedan trenutak iz borbi koji od najviše pamti, onda bi to bio momenat kada je, kod Uba u Srbiji, u njenoj prvoj borbi, video kako gine Čo Čen Đulijana.

“Neverovatno je šta čovek sve zapamti. Dobro pamtim tu devojku, bila je Kineskinja i zvala se Đulijana. Nikada nisam saznao odakle ona tu. Mi smo joj rekli da ostane u pozadini, ali ona je insistirala da ide u borbu. A to nam je bila jedna od najtežih bitaka, padala je kiša i bila je strašna magla. Naleteli smo na bunkere i ona je poginula ni pet metara od mene.”

— seća se Zdenko i dodaje da mu nikada nije bilo jasno kako je on iz te borbe izašao nepovređen.

Zdenko Duplančić kaže i da je disciplina njegovih saboraca bila ogromna. Nakon svake bitke okupljali su se i analizirali svoje postupke, a samokritika je bila uobičajna. Ipak, pamti i vremena velike gladi.

– Sećam se da je sa mnom bio jedan Marko, Crnogorac. Bio je bombaš i izuzetno hrabar čovek. Međutim, mi smo svi pričali gde je ko pogrešio i šta je mogao da uradi bolje, samo je on uvek ćutao. Jednom, jedan drug iz odreda mu je pred svima rekao da je upravo on mnogo pogrešio. A znate li šta je bila njegova greška!? Kada smo bili na kazanu, on je gledao da uzme veći komad mesa! Kada mu je to saopšteno pred svima zacrveneo se kao bulka – priča i dodaje da današnja omladina to “teško može da shvati”.

“Zamalo da poginem dva dana pred kraj rata”

Negde kod Beograda, moj sagovornik je prvi put video Ruse. Bilo mu je 15 godina.

Glava izgubljena zbog muzike

U sećanju Zdenka Duplančića naročito je ostala priča koje se odigrala na samom početku “Beogradske operacije”.

– Kod Ripnja su pred nas odneku iskočili Romi, muzičari. Mislili su da ćemo sa muzikom i lako ući u Beograd. Međutim, kada je svanulo, a oni zasvirali, upravo je odblesak od njihovih instrumenata odao naš položaj Nemcima koji su odmah zapucali. Razbežali su se odmah, ali je dosta njih tu i izgunulo – seća se Duplančić.

– Vojska se odmah videla, ali prešli su dug put, iza njih je bio front od Staljingrada, pa i dalje. Sa druge strane, oni su bili prava vojska jer smo mi svi bili dobrovoljci. Zajedno smo oslobodili Beograd, a moja brigada je bila na glavnom udaru. Kretali smo se od Dedinja, preko Banjice i Autokomande, sve do Slavije. Trebalo je da preko kralja Milana idemo na Terazije, pa onda na Kalemegdan, ali to nismo mogli. Bio je to brisan prostor, a neprijatelj je vrebao sa svakog krova, iz svakog šahta, sve je bilo minirano… Rusi su tenkovima jedini mogli da prođu tuda – priča Zdenko i dodaje da je apslolutna istina da se Beograd oslobađao “kuća po kuću” i da su ulične borbe bile strašne iako je oladina Beograda mnogo pomogla pružajući informacije o tome gde se neprijatelji kriju.

Ipak, ni ostale borbe nisu bile lake. Samo dva dana pred kraj rata, naš sagovornik je zamalo poginuo i to u jegovoj rodnoj Hrvatskoj.

– Bilo je to nadomak zagreba, kod Vrbovca, dva dana pred kraj rata. Preko 160 naših boraca je poginulo, a ja ne znam kako sam ostao živ. Za razliku od Beograda gde su se vodile ulične borbe, Zagreb je nekako izvrdao sva bombardovanja. Kaže se da je grad oslobođen bez opaljenog metka, ali su borbe oko Zagreba bile strašne – priča Zdenko Duplančić.

Vest o kraju Drugog svetskog rata čuo je u rodnoj Hrvatskoj. Zagreb tek što je bio oslobođen.

– Tu sreću nije danas moguće opisati. Imali smo mali zbor, lumpovali smo i veselili se – što smo živi, što je pobeda konačno došla. Ipak, nismo imali baš mnogo vremena za slavlje. Bilo je još zaostalih Nemaca i domaćih izdajnika u okolini, a njih je trebalo juriti – objašnjava Zdenko koji i danas redovno posećuje Vukovar, Zagreb i sva ostala mesta u čijem je oslobođenju kao mladić učestvovao.

Ko je Zdenko Duplančić?

Zdenko Duplančić je rođen 1929. godine u Splitu. Već 1942. godine, iako mu je bilo nepunih 13 godina, priključio se SKOJ-u. Od kapitulacije Italije 1943. godine priključio se NOB-u i bio borac Drugog crnogorskog bataljona Prve proleterske divizije.

Učestvovao je u svim većim borbama koje je ova divizija vodila uključujući i one za oslobođenje Beograda i Zagreba. Više puta je odlikovan.

Posle oslobođenja Zdenko Duplančić je nastavio karijeru u JNA u avijaciji. Školovao se u Rusiji i Sjedinjenim Američkim Državama, a osim u inostranstvu, službovao je i u Sarajevu, Ljubljani, Kraljevu… Od 1962. godine živi u Beogradu. Penzionisan je 1988. godine u činu pukovnika.

Iako u penziji, Zdenko Duplančić je i dalje veoma aktivan – predsednik je SUBNOR-a Savski venac i predsednik Sekcije boraca Prve proleterske brigade. Na vojnoj paradi održanoj u oktobru 2014. godine zajedno sa saborcima je stajao u centralnoj loži, odmah iza državnog vrha.

U Beogradu, 5. maja 2015. godine